(“Oči u oči s istorijom“ – 4. mart)

Iako dugogodišnji dopisnik “Njujork Tajmsa” iz Beograda, Dejvid Bajnder se ne može pohvaliti kompetentnošću da piše o istorijskim temama u Srbiji. Njegova tvrdnja je npr., da su jugoslovenski komunisti, po dolasku na vlast 1944.”, smesta osudili, zatočili i pogubili one svoje sunarodnike, Srbe, koji su pripadali četnicima. Samo u Beogradu su ubijene hiljade itd.itd.”, blago rečeno, nije istina. To, takođe, nije ni deo teksta da je “maršal Tito poslao stotine srpskih komunista u koncentracione logore kao Staljinove simpatizere” i da su “Hrvati pod Titom lako prolazili, uporkos masovnim zverstvima koja su počinile ustaše za vreme rata”.

Nije teško demantovati D. Bajndera. Dokumentima, naravno. Prvo što su komunisti uradili po dolasku na vlast je amnestija i pomilovanje pripadnika četničkih jedinica u Srbiji (Odluka AVNOJ od 21 novembra 1944), što je veoma povoljno odjeknulo u srpskoj javnosti i inostranstvu. To se vidi iz pisma V. Ribnikara, direktora “Politike”, upućeno Titu 23 novembra iste godine. To je bio nastavak partizanske ratne politike zajedničke borbe protiv Nemaca, kada su zarobljeni četnici puštani kućama ili stupali u redove NOV I POJ, sem ubica, silovatelja, palikuća i pljačkaša.

AVNOJ je amnestirao i slovenačke i hrvatske domobrane. Od amnestije su jedino bile izuzete hrvatske ustaše, koje je UDBA, po Titovom nalogu, progonila, hvatala pa i likvidirala po celom svetu. Jedan od azila ustaških zločinaca bila je i Bajnderova domovina.

Iako pisanje D. Bajnadera deluje prosrpski efekat je suprotan jer ne doprinosi smirivanju nacionalističkih i ideoloških strasti u našem okruženju. Naprotiv, na liniji je politike SAD “zavadi pa vladaj” i njihove antikomunističke spoljne i unutrašnje politike, čemu se priklonio i Savet Evrope prošlogodisnjom rezolucijom o navodnim zločinima komunista u XX veku.

“Bojim se Danajaca i kada poklone daju”.