Povratak lopuža 

Jedna od društvenih tema dana u Srbiji je restitucija. Nema poznatijeg novinarskog pera, ekonomiste i drugih stručnjaka iz ove oblasti da nisu pisali o tome. No, nijedan od njih ne piše kako je i zašto došlo do konfiskacije, nacionalizacije i sekvestra kapitalističke privatne svojine 1945. – 1958. i kakva je bila njena dalja sudbina? I ko su ljudi kojima je tada oduzeta imovina? I kako su oni do nje dosli? Svi polaze samo od poznate i proste EU šeme “da su komunisti 1945. nepravedno oteli privatnu imovinu bogatim poduzetnicima i da je sada došlo vreme da se oduzeto vrati”.

Odmah treba reći da oduzeta imovina nije bila privatna nego  kapitalistička, koju su vlasnici koristili ne za lični rad vec za zapošljavanje i eksploataciju tuđe radne snage, i tako je uvećavali. Ona nije lično stečena i radom dobivena.  Ona  je  nastala radom drugih a delom i tako,  što su pojedinci iz građanske klase i osionog vladajućeg birokratskog aparata s monarhijom na čelu otimali i uzurpirali, zbog dugova, privatnu svojinu velikog broja seljaka, zanatlija itd. Tada je u ozlojeđenom narodu i nastala izreka “oteto prokleto” i naziv  “derikože “. Komunisti su dolaskom na vlast, zapravo, vratili privatnu svojinu jednom broju siromašnih seljaka i bezemljaša i  povećali broj privatnih vlasnika i njihovu imovinu, najviše na selu ( u Srbiji je 164 543 porodica siromašnih seljaka, bezemljaša i kolonista dobilo zemlju agrarnom reformom iz 1945.)

Danas se ti surovi birokrati, industrijalci,bankari, veletrgovci  ,veleposednici - trutovi i neradnici - nazivaju uspešnim poduzetnicima, domaćinima, očevima porodica, dobrim gazdama itd.,koji su vodili računa o svojim radnicima i seljacima , bili omiljeni medju njima, ;inili dobra dela  i slične gluposti. Kako su konkretno ti “uspešni poduzetnici i dobri domaćini ” ( na primer, Karadjordjevići, Mitići, Vajferti,Savčići, Acovići,Geca Koni itd.) došli do tako velike imovine i postali krupni kapitalisti ? Da ovo objasnimo ne trebaju   nam Marks i Engels ! Pred našim očima danas odvija se društveno ekonomski proces sličan  onome koji se odvijao u Srbiji krajem  XIX i pocetkom  XX veka, dakle u vreme nastanka kapitalizma i kapitalista u njoj. I danas ,kao i onda,  javna i državna, pa i  zadružna imovina prodaje se u bescenje ili  čak poklanja stranim kapitalistima,pojedincima iz državnog i partijskih aparata, crkvi itd.

U toku je restauracija kapitalizma  u Srbiji započeta 1991. kada su zakonom ukinuti samoupravljanje i društvena svojina a zavedeni tzv.višepartiski politički sistem i kapitalistička  svojina kao vladajući oblik svojine. To je dovelo do nastajanje nove kapitalisticke klase tako da jedan mali broj ljudi u Srbiji (oko 5 odsto ) raspolaže ili će uskoro raspolagati u kooperaciji sa stranim partnerima,  najvećim  delom njenog bogatstva.Nema potrebe da ovde navodim njihova imena jer to  svaki dan možemo pročitati u novinama ,čuti na radiju i videti na TV ekranima u situacijama kako gomilaju svoj imetak  i kako ga,uživajući u obilju i razvratu,  nemilice troše širom sveta. Mislim da je većina naših ljudi,iako laici u ekonomskoj sferi kao što sam i sam, to jasno videla i shvatila da su ponovo postali njihovi najamni radnici i sluzbenici!

Istorija se ponovila. Navešću samo nekoliko  primera koji ovo najbolje ilustruju.

Kapitalizam je u kneževinu Srbiju ušao preko seljačke grbače. Sitni, siromašni seljak  i  njegova pokretna i nepokretna  imovina  bili su u vreme njegovog nastanka i razvoja glavna meta nezajažljivih stranih kapitalista , domaće činovnicko birokratske kaste predvođene monarhijom i tek nastale gradjanske klase.

 Srbija je u to vreme bila izrazito seljačka zemlja sa pretežno naturalnom privredom.Prodiranje robno novčanih odnosa na selo dovelo je do razaranja naturalne proizvodnje , raspadanja patrijarhalnih porodičnih zadruga i izrazite klasne diferencijacije.U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ( 1918.) taj proces je  nastavljen i seljaštvo bezobzirno eksploatisano od osionog vladajućeg društvenog sloja. Pomocu birokratizovanog državnog aparata – koji je omogućavao nerad, korupciju i nepotizam –vladajuće stranke zloupotrebljavale su vlast, primenjujući, naročito za vreme izbora , fizičku i psihološku prinudu.Opšta  društvena i politička nestabilnost izazivana stranačkim sukobima ispoljavala se i u čestim špekulantskim i korupcionaškim aferama, parlamentarnim i ministarskim krizama itd. Nijedna od skupština izabranih do 1928. nije dočekala kraj četvorogodišnjeg mandata( izbori 1923, 1925, 1927).

Ima li to sličnosti sa  stanjem  u Srbiji 2007.? Itekako!

Razvojem uglavnom lake i sirovinske industrije zadržavana je ekonomska zavisnost od razvijenih kapitalističkih zemalja. Tu zavisnost pojačavala je rastuća uloga stranog kapitala u privrednom životu zemlje,koji je i do 1918. imao značajnu ulogu u privredi pojedinih jugoslovenskih zemalja. Privučen sirovinskim bogatstvima i jeftinom radnom snagom, strani kapital je za samo desetak godina postigao dominantan položaj u jugoslovenskom rudarstvu,industriji i bankarstvu. Krajem 20-ih godina pod kontrolom stranog kapitala bilo je oko 65 odsto rudnika i 51 odsto industrije.Preko krupnih banaka strani kapital je kontrolisao kreditnu politiku zemlje , a preko pojedinih stranačkih prvaka uticao i na njenu unutrašnju i spoljnu politiku. Zavisnost od stranog kapitala izražavala se i u rastućem zaduživanju države u inostranstvu.

Upoređujući to vreme sa sadašnjom situacijom u Srbiji teško se mogu naći neke razlike sem  što strani kapital danas ne utiče na našu spoljnu i unutrasnju politiku vec je  kreira(Savet Evrope,MMF, Svetska banka)!

Socijalno-ekonomski položaj većine stanovništva  u zemlji pogoršao se u vreme svetske ekonomske krize ,  koja je  počela 1929. i to naročito na selu, gde je živelo 76,58 odsto stanovništva. Deobom ionako sitnih zemljišnih poseda pogoršavala se imovinska struktura na selu. Prihodi sa sitnih gazdinstava uglavnom nisu mogli da podmiruju  potrebe njihovih vlasnika.Seoska sirotinja - u kojoj su , pored bezemljaša, poljoprivrednih najamnih radnika i nadničara, spadali i seljaci s malim posedom - bila je sve brojnija, a agrarna prenaseljenost sve izazitija . Od 1923. do 1932. broj poljoprivrednog stanovništva povećao se za 1,1milion. Došlo je do nezapamćenog  pada cena poljoprivrednih proizvoda, čime se znatno povećala razlika u odnosu na cene industrijskih proizvoda i bitno suzila kupovna moć seljaka. Seljački dugovi su se više nego udvostručili. Tada je 35 odsto poljoprivrednih domaćinastava bilo prezaduženo. Zelenaške kamata na seljačke dugove iznosile su i do 40 – 50 odsto, te su zaduženi zemljoradnici davali gotovo ¾  novčanog prihoda na porez i kamate. Došlo je do masovne prinudne prodaje pokretne i nepokretne imovine za naplatu duga.Tako su za male pare naši “uspešni poduzetnici i dobri domaćini“ ,u stvari lopuže i  “derikože“, došli do svojih šuma, vinograda,pašnjaka,mlinova , vinskih podruma  itd. Špekulacija i korupcija uzimala je sve više maha. Opterećeni dugovima, porezima i dažbinama ,široki slojevi seljaštva živeli su u velikom siromaštvu. Pauperizovani seljaci i nezaposleni poljoprivredni najamni radnici ,pre svega seoska omladina, uzalud su opsedali gradove u nadi da će tamo nekim zaposlenjem obezbediti uslove za opstanak.

To je sudbina koju mogu da očekuju naši seljaci i danas. Priprema se teren za njihovu likvidaciju kao sitnih proizvodjača.Kada završi započeti obračun s državnim i zadružnim poljoprivrednim subjektima socijalističkog porekla nova kapitalistička i veleposednička klasa u Srbiji obrušiće se na seljaka.Već je najavljeno „ ukrupnjavanje malih poseda „ koji su tobože nerentabilni.Traže se farme i farmeri kao u SAD. Senka kapitalizacije nadvila se i nad seljakom. Ne verujem da će naš seljak tako lako dati svoje imanje. To nije ni KPJ uspela pokušavajući svojevremeno kolektivizaciju sela stvaranjem tzv.seljačkih radnih zadruga. Seljak trudbenik bi mogao , zbog svoje masovnosti i buntovnosti, da postane čak glavni faktor u rasturanju današnje  lupeške vlasti!

Navešću i deo iz Istorije SKJ ( izdanje 1986,Beograd) iz koga se vidi kako su nekadasnji „ pošteni domacini i poduzetnici „ postupali s radnicima i sticali imovinu na njihovom znoju i trudu . Radi se o periodi ekonomske krize o kojoj je već bila reč : „Stalni porast rezervne armije rada usled zatvaranja pojedinih preduzeca i sve većeg priliva radne snage sa sela omogućavao je poslodavcima da najamninu snižavaju i ispod životnog minimuma, da povećavaju intenzivnost rada, zapošljavaju jeftinu žensku i dečiju radnu snagu. Ekonomska kriza posebno je teško pogodila omladinu.Mladi radnici zapošljavali su se na noćnom radu, radili za niže nadnice, s praktično neograničenim radnim vremenom.Osobito je bio težak polozaj šegrta, a učenje zanata pretvoreno je u sistem besplatnog i polubesplatnog izrabljivanja dece, koja su pretežno dolazila sa sela, nudeći svoj rad u bescenje“.

Srbija 2007.nije daleko od navedenog : zatvaranje fabrika, otpuštanje s posla, rad “ na crno”, “ siva ekonomija” itd.

Kapitalisticki sistem u Jugoslaviji i pre i posle ekonomske krize, a pogotovu u vreme njenog razornog trajanja, veoma je sporo razvijao proizvodne snage, čime je pokazao da to nije vitalan sistem. Tu situaciju imamo i danas. Tu i tamo otvori se neka fabričica limenki ili gradjevinskog lepka, putna obilaznica i rekonstruisana deonica puta, lokalna ćuprija   i to je sve.

U javnoj raspravi o restituciji pokrenut je i niz  ideoloskih i moralnih pitanja od šireg značaja ali i njihov tretman je  jednostran i obojen isključivo EU razmišljanjima. Njihov cilj je da se diskredituje socijalizam a glorifikuje kapitalizam  , pa je potrebno i o tome nešto reći.

Danas se pokušava opravdati saradnja sa okupatorom 1941.do1945.ne malog broja poduzetnika, trgovaca, industrijalaca,zemljoposednika i bankara itd.i  kaže da dekonfiskacijom treba  ispraviti  nepravdu  nanetu odredjenom broju građana „  koji su u cilju legitimacije revolucionarnih mera proglašeni neprijateljima i saradnicima okupatora“. Nisu oni proglašeni vec su to bili! Oni su mu pomagali da resurse zemlje koristi za svoju ratnu mašinu, bogateći se i sami tom prilikom. Nisu oni imali „ nesreću da u vreme okupacije posluju na domaćem tlu“ niti su to morali činiti  vec je to bio njihov izbor.Oni su to nazivali „ velikim deloma nacionalne obnove otadžbine“ To je jasno rečeno u „Apelu srpskom narodu“ od 10.avgusta 1941 sa potpisom 500 industrijalaca, veletrgovaca itd. u kome pozivaju narod da se suprostavi ustanku protiv okupatora. Zato je njihova sudska osuda i konfiskacija imovine bila ispravan moralni čin jer su je sticali u ratu protiv sopstvenog naroda.

Oduzeta imovina nije „ završila „ u rukama pojedinaca iz novog državnog aparata i partije na vlasti niti je „ revolucionarna elita nesmetano raspolagala sada podržavljenom svojinom i samo ona uživala u njoj”.Ta svojina data je na upravljanje onima koji s njom rade u preduzećima – ustanovama i bila na dobrobit svih ljudi u zemlji.Odmah je, recimo, uvedeno besplatno školovanje i lečenje za sve. A u vreme “uspešnih poduzetnika i poštenih domaćina” imali smo 50 odsto nepismenog odraslog stanovništva i jednu od najvećih smrtnosti odojčadi u Evropi ( 136 na 1000 živorođenih).!

Tvrdnja, više „priča se“, da su komunisti imali neke lične koristi od konfiskovane i nacionalizovane imovine, naročito kada je reč o kućama i stanovima , bez osnove su. Sve je to bilo državno vlasnistvo. Pojedinac je mogao dobiti stan ili kuću samo  na korišćenje i to  rešenjem državnog organa  po  odgovarajućim propisima. To je važilo za svakoga. Naravno, postojale su i neke privilegije kada je reč o zaslužnim građanima ili državnim i partijskim rukovodiocima ali je i njihovo dobijanje precizno regulisano odgovarajućim propisima i aktima. Sa prestankom funkcija prestajale su i privilegije, koje i inače nisu bile naročito velike. One se nisu mogle privatizovati niti nasleđivati. Tito je najbolji primer za to. On je svojim brojnim naslednicima ostavio imovinu koja nije veća od imovine prosečnog gradjanina SFRJ.

 Konfiskacijom i nacionalizacijom stvorena je državna i zadružna svojina kao materijalna osnova planskog socijalističkog razvoja privrede,  koji će omogućiti relativno brzo rešavanje ekonomskih, političkih i socijalnih problema zemlje. Kraljevina Jugoslavija je za 23 godine postojanja jedva stigla do 112 dolara ND po glavi stanovnika i bila među najnerazvijenim zemljama Evrope. SFRJ je za nešto više od tri decenije iz osnova promenila svoju ekonomsku i socijalnu strukturu i  sa 2.620 dolara ND po stanovniku 1980. uvrstila se u industrijski srednje razvijene zemlje i sa visokom kulturom.

Nacionalizovana imovina ,dobivši  status državne i društvene , vrlo brzo će pokazati svoje prednosti nad kapitalističkom. Milioni radnika stećiće pravo da rade sa društvenim sredstvima za proizvodnju i da upravljaju njima a oni i njihove porodice osetiće brzo  blagodeti tog čina. Društvena svojina se ne uništava danas zato što nije rentabilna vec zato što je društvena i jer  pokazuje da kapitalizam nije „kraj istorije“ već da je ušao u ćor – sokak iz koga nema izlaska.

To objašnjava i zašto danas SAD i EU svuda rigorozno zahtevaju da sve što nosi oznaku „ društveno“ nestane s lica zemlje,iako se to protivi njihovovoj osnovnoj tvrdnji da je svojina sveto pravo čoveka i da mu to pravo niko ne može oduzeti.  Prisvajanjem društvene svojine ,čiji su vlasnici brojni pojedinci koji su je svojim ličnim radom i stvorili, kršenje je  tog prava i to u daleko većem obimu od onog,  koje se desilo 1945. nacionalizacijom kapitalističke pivatne svojine. Onda je oštećen mali broj ljudi a sada stotine hiljada .

Naši novi “ uspešni poduzetnici i dobri domaćini „ pravo na imovinu izjednačavaju s pravom na život. Naravno, kad se radi o njima.Na drugoj strani, oni lišavaju radnike društvene imovine koja im znači zivot a da „ ne trepnu“. Uskoro će i seljake lišiti njihovog malog poseda.Ni onda “ neće trepnuti“.

Netačna je i tvrdnja da su raniji vlasnici nacionalizovane imovine  ostajali manje –više bez ičega. Svako je mogao da nastavi da radi u svom bivšem preduzeću a pri nacionalizaciji zgrada i stanova svi su dobijali odgovarajući  smeštaj.

Tvrdnja,pak, da će vraćanje oduzete imovine ukinuti komunisticku praksu da ograničava pravo na imovinu – pravo svakog fizičkog i pravnog lica da mirno uživa u svojoj pokretnoj i nepokretnoj imovini ima samo jednu manu : u kapitalizmu je to uživanje samo za 5 odsto populacije zemlje a onih 95 odsto već sada može  samo da gleda kako onih 5 odsto sopstvenim avionima polecu sa Surčina ka, recimo,  Azorskim ostrvima a onda otići biciklima ili autobusom da uživaju u lepotama Savskog jezera ili rodnog sela i grada.

Kada govore o vracanju oduzete imovine kao „ elementarnom nivou društvene pravde“ pristalice denacionalizacije u stvari govore o pravdi za kapitalisticku klasu, dakle manjinu drustva. A pravda za nju znači , po pravilu, nepravdu za većinu!

Tačna je tvrdnja da je KPJ organizovala i sprovela oduzimanje imovine bogatašima 1945 – 1958 u skladu sa” marksistickom doktrinom o razvlašćivanju klase posednika „. Ona to nije ni pokušala da skrije ili maskira jer je to ,u suštini, njen program i cilj.U Manifestu Komunističke partije  Marksa i Engelsa ima ovaj pasus:“.... Ono što čini odliku komunizma nije ukidanje vlasništva uopšte već ukidanje buržoaskog vlasništva. Ali moderno buržoasko privatno vlasništvo poslednji je i najsavršeniji oblik proizvodnje i prisvajanja proizvoda koji počiva na klasnim suprotnostima, na eksploatiranju jednih od drugih. U tom smislu mogu komunisti sažeti svoju teoriju u jednom izrazu: ukidanje privatnog vlasništva“.

Ideja da je denacionalizacija pokazatelj napretka na putu (ponovnog) prihvatanja “modernih vrednosti “ ,što je romantičan naziv za surovi kapitalizam ,teško da će biti  rado prihvaćena  od onih koji su lepo živeli u samoupravnom socijalizmu a sada na “svojoj koži” osećaju svu grozotu “modernog doba” .  Da to nisu “moderne vrednosti” a ni nove pokazuju duge kolone nezaposlenih radnika u Srbiji, što smo vec imali u Kraljevini.

Tvrdnja da je sprovođenje denacionalizacije dokaz da je u Srbiji “uspostavljena pravna siugurnost i vladavina zakona ,kao i povoljan  ambijent za rast stranih ulaganja, neophodnih za podsticanje privrednog razvoja i podizanje zivotnog standarda” tačna je samo u jednom: standard će rasti  za onih 5 odsto a za 95 odsto već uveliko  pada. Prema zvaničnoj statistici strana ulaganja su već premašila cifru od nekoliko milijardi evra ali privredni razvoj ne ide uzlaznom nego silaznom putanjom.. Što su strana ulaganja veća to je standard većine našeg stanovništva manji. Razlog je prost :stranci su pokupovali samo  razvijena i vrlo profitabilna velika preduzeca i banke i zgrću pare “derući kozu” radnicima koje su zadržali na poslu  a nama savetuju da otvaramo mala i srednja preduzeća i zapošljavamo one koje su oni otpustili, dajući nam u tu svrhu neku “siću”.

Mi nemamo svoju privrednu strategiju već smo deo privredne strategije SAD i EU. A oni ne kriju da na Balkanu neće razvijati “kapacitete već infrstrukturu i obrazovanje”. Bićemo ,dakle, servis  i izvor radne snage Zapadu . A prozivodićemo limenke, gradjevinski lepak, šrafove, čačkalice, crep, ciglu, zapušače,malinu,burek, ženske grudnjake itd. a oni automobile, turbine, belu tehniku, građevinske mašine, traktore, brodove, avione,topove. Uništava se jedna uspešna privreda, koja je podmirivala najveći deo potreba svih subjekata na domaćem tržištu, da bi se stvorio prostor za uvoz stranih industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i koristila jeftina radna snaga i energija. Naši privredni giganti koji su zapošljavali veliki broj radnika bezobzirno su uništeni bombardovanjem 1999. i privrednom strategijom koju nam je nametnuo Zapad.

Isto tako,  tvrdnja da ce denacionalizacija blagotvorno uticati i na razvoj demokratske političke kulture jer bez privatne svojine nema ni gradjanina kao samostalnog i odgovornog  učesnika u javnim poslovima je obicna frazeologija. Možemo samo pretpostaviti kakva će biti “ politička kultura” u zemlji kada se onih 95 odsto siromašnih i nezaposlenih radnika i pauperizovanih seljaka pojave na ulici “ kao samostalni i odgovorni učesnici u javnim poslovima”. Neko će da “bere kožu na šiljak”!

Tvrdnja da će kao posledica denacionalizacije biti sužene mogucnosti za pojavu korupcije u javnom sektoru , čime se insinuira na korupciju u socijalizmu je smešna. Nje je bilo i tada ali neuoporedivo manje nego danas u kapitalizmu, što važi i za kriminal uopšte. Korupcija, dobro skrivena od očiju javnosti, u osnovi je svakog ekonomskog uspeha na Zapadu. Javno se otkrije retko, samo onda kada bankrotiraju velike firme čiji se tresak pri padu ne može sakriti kao  Enron u SAD, Parmalat u Italiji itd. To su finansijski giganti napravljeni štimovanjem bilansa,”firme baloni „. Što veći balon – veći prasak.Neposredno pre bankrota Enrona B.Klinton ga je istakao kao „ najbolje ostvarenje američkog sna“. „Uspesi“postizani finansijskim i drugim malverzacijama i prevarama, pljačka, šverc  su karakteristika i naše privrede od 1991. Pa, drukčije se i ne može postati bogataš. Prema tome, denacionalizacija će samo „rascvetati“  korupciju koja je kod nas već odavno „procvetala“.

Vrhunac sramotne priče o “dobrim domaćinima i uspešnim poduzetnicima” je slavopojka o njihovom humanizmu:” Privređivanje za njih nije značilo samo sticanje imetka , nego i  doprinos opštem razvoju zemlje. Smatrali su svojom dužnošću da ono što su stekli  svojim radom na neki način vrate narodu preko dobrotvornih i humanitarnih akcija .Duga je lista njihovih fondova, zadužbina,dobrotvornih ustanova, stipendija, priloga” . Zaista srceparajuće!  Naravno, na čelu tih dobrotvora je kralj, vešti i lukavi trgovac i najbogatiji čovek kraljevine.Današnje kapitalističke lopuže i pljačkaši nastavljaju tu tradiciju. Ali, mi znamo da  iza svakog njihovog dara i donacije stoji radnički i seljački znoj!

Na kraju, tvrdnje da se „deca revolucije tesko odriču revolucionarnih tekovina i navika u kontroli izvora ekonomske moci“ je tačna jer što bi se mi odricali nečeg dobrog kao što je, recimo, bilo samoupravljanje. Većina ljudi u Srbiji smatra da je „Bravar bio bolji“ tj. da je socijalizam bolji od današnje demokratije najviše zbog što je radnik bio i proizvodjač i računovođa. A što se tiče saveta da treba „učiniti mentalni skok iz košmarnog sveta voluntaristicke pravde u zajednicu uredjenu zakonima i prožetu moralom“ on lepo zvuči samo kad bi nam pisci ovakvih poetičnih tekstova još pokazali na mapi sveta tu zajednicu. Nažalost, nje još nema, tek je stvaraju Kinezi, Kubanci  i još neki narodi. U ostalim zajednicama vladaju vučji zakoni. Tako se, recimo, svi trude da nas ubede kako naš ideal treba da bude  „normalno građansko društvo po principima EU“, što je smejurija jer da su normalni ne bi nas 90 dana besomučno bombardovali i raketirali samo zato što drukčije mislimo!

Stevan Mirkovic, general u penziji i predsednik Centra Tito.