|
Niski udarci Dobrice Ćosića
Nekada partizanski pisac, žustri komunistički
agitator i jedan od najvatrenijih Titovih fanova D.Ćosic
sada otrcava i prostački psuje svoje nekadašnje drugove i
vođe a posebno Tita kao u nedavnom intervjuu “Politici”.
Nije to iznenađenje. Taj zaokret normalan je kod poltrona
i konvertita. Po pravilu, otrcavanje i psovke su žesće i
vatrenije nego nekadašnje obožavanje da bi poltron okajao
grehe prošlosti i sebi stvorio prostor za nova ushićenja ,
ulizivanja i koristoljublje.
Okomivši se na Tita D.Ćosic ga opisuje kao
diktatora, monarha itd. što je u suprotnosti sa mišljenjem
naroda, “običnog sveta” i “čoveka s ulice“. Oni ga i danas,
skoro tri decenije od njegove smrti, u svim anketama i
istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji i dnevnom žargonu smatraju
svojim najvećim državnikom u istoriji. Teško da se čovek,
koji je najviše doprineo da milioni ljudi pristupe uživo i neposredno
upravljanju državom, privredom,kulturom itd., može nazvati
diktatorom. I Titov stil rada je bio takav da je više
boravio među radnicima, građanima, vojnicima,
omladincima, pionirima itd. nego u kabinetu. Nema veće
tvornice, mosta, puta koji nije Tito otvorio. Nema
zemljotresa, poplave, bilo koje katastrofe gde Tito nije
prvi stigao. To ne rade diktatori. Diktatori ne dobijaju
4.000 pisama mesečno od građana a na mnoga je Tito i lično
odgovarao, na primer Lujzi Misić. Nema zemlje u svetu gde
Tito nije bio dobrodošao gost a njegov povratak u zemlju
bio je uvek narodno veselje. Da li tako dočekuju diktatore?
Ne sećam se da je D.Ćosic za vreme svog kratkog
predsednikovanja SRJ pokazao nešto od toga, a o današnjim
robotizovanim predsednicima ne treba ni govoriti.
Tito nije bio diktator ali nije bio ni mlakonja kao današnji
lideri. Znao je kada je nužno upotrebiti silu: IB i Goli
Otok, “cestna afera“ u Sloveniji, “hrvatsko proleće” itd.
Na udaru državnih sankcija nisu bili njegovi lični
protivnici, jer ih nije ni imao, već oni koji su pokušavali
da ruše državu izazivajući nove građanske (IB 1948.) i
bratoubilačke ratove ( Kosovo, Hrvatska).
Titova popularnost, kao i popularnost partizana i
komunista uopšte, i poverenje naroda u njih, nije bila
rezultat harizme ovoga ili onoga pojedinca ili vešte
propagande već učinka u radu i ličnog poštenja. Taj učinak u
Srbiji je najvidljiviji u otklanjanju zaostalosti nastale
zbog petstogodišnjeg robovanja pod Turcima na koje smo se
stalno žalili i njime opravdavali svoje neuspehe. Tito i
komunisti su Turke konacno stavili ad akta i
grandioznim radnim i moralnim poduhvatom celog naroda
doveli zemlju, za samo pola veka, na nivo industrijski
srednje razvijene zemlje sa visokom kulturom!
Tito je na ovaj svet dosao kao proleter i tako
otišao iz njega. Tito nije koristio vlast za lične ciljeve.
Svojim brojnim naslednicima, koji su imali svoj lični život
i živeli kao ostali gradjani SFRJ, nije ostavio ni kolibu!
Svi pokloni, nekada vrlo vredni, koje je kao državnik
često primao,odmah su evidentirani kao državna svojina i
danas se nalaze u državnim depoima kao zbirke itd. Sva
njegova imovina bile su dve štedne knjizice ( od zajma za
preporod Srbije i zajma za prugu Beograd – Bar) i devizni
račun od šest hiljada DM od nemačkog izdavača za memoare,
sve u ukupnom iznosu od četrdeset hiljada tadašnjih
nemačkih maraka, što se vidi iz zapisnika o ostavinskoj
raspravi u 4. opštinskom sudu u Beogradu!Zar tako diktatori
odlaze sa ovog sveta D.Cosiću!? Kod Tita, dok si bio na
položaju ili funkciji mogao si da imaš razne privilegije ,
koje po propisima idu uz taj položaj ali kad odeš s njega
sa sobom nosiš samo svoje lične stvari. Ako pokusaš da nešto
“strpaš u svoj džep” - ideš u zatvor! Danas je drugo vreme –
vreme na položaju se koristi za lično bogaćenje. Ako se ne
obogatiš kao ministar – bio si slab ministar!
Ima još razloga zašto su Tito i komunisti omiljeni u
srpskom narodu, a
što
D.Ćosić pokušava da zabašuri. Srbi su pod njihovim rukovodstvom u ratu
oslobodili zemlju od okupatora i u miru ostvarili sve
svoje nacionalne ciljeve. Okupacijom oteto Kosovo i
Metohija (fašistička Albanija), oteti Banat (Hitlerova
Nemačka), Bačka (fašistička Madjarska) i Srem ( ustaška
Hrvatska), bosilegradski i pirotski okrug (fašistička
Bugarska) – vraćeni su matici. I svi Srbi su živeli u jednoj
federativnoj državi bez unutrašnjih granica - SFRJ.Kao narod,
koji je svojom borbom i žrtvama najviše doprineo njenom
stvaranju , Srbi su u zajedničkoj federaciji imali tri
nacionalne države: pored NR Srbije jos i NR Hrvatsku i NR
BiH jer su one ,po republičkim ustavima, bile države
hrvatskog i srpskog, odnosno srpskog, muslimanskog i
hrvatskog naroda. U praksi je to ostvarivano ,pored ostalog,
i odgovarajućim nacionalnim sastavom organa zakonodavne,
izvršne i sudske vlasti u ovim republikama. Ovo na najbolji
način demantuje insinuacije o tome da su Tito, KPJ i
Kominterna bili antisrpski orijentisani. Parole “Slaba
Srbija – jaka Jugoslavija”, “Pobednici u ratu , gubitnici u
miru” i slične gluposti su izmišljotine srpskih nacionalista i
šovinista koje je jugoslovenska socijalistička praksa
potpuno negirala. Srbi su u SFRJ uživali najveći ugled i kao
najbrojniji narod imali i najveću odgovornost i ucešće u
upravljanju državnim poslovima. Oni se zbog toga nisu
smatrali superiornim nad drugim narodima i narodnostima, kao
što se nisu osećali ni inferiornim ma gde živeli u njoj.
Kukajući
nad
zlom sudbinom srpskog naroda
D.Ćosić baca “drvlje i kamenje”na Ustav 1974. A to je bio
novi iskorak u jačanju SFRJ, pa i Srbije, kao države.
Davanje većih prava republikama i pokrajinama u
samoupravljanju značilo je i njihov veći angažman i
odgovornost za sopstveni razvoj. Istovremeno, povećane su i
nihove odgovornosti i obaveze prema zajedničkoj državi. No,
nije to bila glavna poenta Ustava. To je bio radnički ustav,
koji je konkretno regulisao da na sva važna i odgovorna
mesta i položaje u državnim i privrednim organima, kulturi
itd. budu kadrovi iz neposredne proizvodnje dakle radnici ,
neposredni proizvođaci! Nažalost, ovo nije sprovedeno. Ustav
su pisali revolucionari, komunisti, neposredni proizvođači a
sprovodili nacionalisti i mangupi, koji su se u međuvremenu
infiltrilali u sva tadašnja pokrajinska, republička i
savezno rukovodstvo. Optuživanje Tita i Kardelja da su
Ustavom 1974. hteli da razbiju Jugoslaviju je na granici
razuma. Ispada da su je od mladih dana stvarali da bi pod
stare dane imali šta da razbijaju!
Tita i komuniste Ćosić i ćosićevci optužuju i za kosovsku
dramu skrivajući tako svoje autorstvo u njoj. Činjenice su
drukčije: NOV i POJ su pod Titovom komandom oslobodili KiM
19.novembra 1944., kada je 46.srpska divizija NOV I POJ ušla
u Pristinu. Tito i NOV i POJ su, zatim, skršili oružanu
albansku balističku pobunu (decembar 1944. –mart 1945.).U
slamanju te pobune učestvovali su i Albanci partizani. Pod
budnim okom Tita i komunista KiM se sve čvršće svestrano
integriše kao deo Srbije i decenijama je oaza mira i
zajedničkog života i rada Albanaca i Srba, ostavljajući iza
sebe vreme zaostalosti, gloženja i mržnje. Nikada Tito i
komunisti nisu videli Kosovo kao nezavisnu državu ili u
sastavu Albanije,što su balisti često pokušavali da ostvare
ali su Tito i KPJ to uspešno sprečavali, kad je trebalo i
silom.. Vrhunac tog uspešnog razvoja bio je Ustav 1974. s
kojim su bili zadovoljni i Srbi i Albanci, sem zagriženih
nacionalista, četnika i balista. Taj Ustav je jos više
integrisao Kosovo u Srbiju. Nisu sa Kosova odlazili ugroženi
Srbi već srebroljubci i kukavice koji će, pošto su primili
velike pare za svoja imanja i kuće , doći u Srbiju i pričati
kako su “ jedva glavu spasli od opasnih Šiptara”. To su
biznis Srbi! Oni i albanski separatisti su glavni akteri
kosovske drame.
Ta drama se može najuspešnije rešiti na principu koje je
Tito odavno postavio, na principu bratstva i jedinstva,
koje nije samo nacionalna i verska kategorija već, pre svega,
socijalna. Da je to bio dobar Ustav i da je Tito kao
državnik gledao i video daleko u budućnost pokazuje i
današnja situacija Srbije: rešenje za Kosovo iz tog Ustava
današnje rukovodstvo Srbije žarko želi i predlaže ga kao
svoje (“Sustinska autonomija “ itd.).
D.Ćosić je samohvalisavac. On priča o sebi kao neposlušniku
vlasti, opozicionaru, borcu protiv tiranije, slobodnom i
nezavisnom piscu itd. Tito i njegova partija su ga navodno
progonili 25 godina itd. Nisu Tito i komunisti progonili
umetnike i zabranjivali njihova dela vec kriminalce i
kriminalna dela. Progonjeni nacionalisti i mangupi lansiralu
su tvrdnju da se u SFRJ progone ideoloski protivnici,
kriticari socijalizma itd. Oni ocenjuju sistem kroz svoj
jadni život i sudbinu ne interesujući se kako
živi
i misli većina ljudi u zemlji. A toj većini samoupravljanje
je dalo šansu da misli i odlučuje, da kritikuje, što je,
inače, u kapitalizmu privilegija manjine koja se,
neopravdano, izborila i za naziv - društvena elita! To pravo
na kritičku
reč u SFRJ nije bilo formalno pravo kao danas. Danas ga može
koristiti maksimalno 250 ljudi u Srbiji koji se „ ne skidaju
„ sa TV ekarana, radio talasa i naslova u novinama dok
milioni ljudi imaju pravo samo da gledaju, slušaju i čitaju.
U SFRJ su bili stvoreni pravni, organizacioni, finansijski,
materijalni , tehnički i drugi uslovi u preduzećima –
ustanovama i mesnim zajednicama do skupštine SFRJ da svi
građani mogu javno da iznesu svoje misljenje i predloge o
stanju i budućnosti zemlje. Danas ih niko nizašta ne pita!
Tito nije bio zlopamtilo, revanšist. To se D.Ćosić i sam
uverio obilazeći, kao predsednik SRJ, nekadašnji
Memorijalni centar J.B.Tito. U ličnoj Titovoj biblioteci
bili su svi primerci Cosićevih knjiga, pa i one koje je s
posvetom slao ili uručivao Titu. Tih 25 godina “progona”
Ćosić je bio politički anonimus, što ne znači da politički
nije bio aktivan. Naprotiv! D.Cosic je, kao i ostali
pripadnici srpske nacionalističke elite, to vreme mirno
preživeo u samoizolaciji ali na “državnim jaslama” tj. u
nacionalnim institucijama, rovario protiv sopstvene zemlje
i naroda pišući knjige, Memorandume i slično. Samo mali broj
njih imao je hrabrosti da javno iznese svoje mišljenje kao
M.Đilas dok su drugi, među njima i D.Cosic, glumili
disidente i ketmane. ”Gledanje kroz prste “tim tipovima
greška je i Tita i partije jer najveću odgovornost za
razbijanje SFRJ i bratoubilački građanski rat započet 1991.
snose baš tzv. nacionalne institucije u svim jugoslovenskim
republikama (akademije nauka, crkve, univerziteti, udruženja
knjizevnika, instituti društvenih nauka, nacionalni mediji).
To su zmijska legla iz kojih su ispuzale mnoge otrovnice
trujući narod najstrašnijim otrovom na svetu – šovinizmom!
Komunisti su propustili da na vreme temeljito ociste te
Augijeve štale. Kada ponovo dođu na vlast to prvo treba da
učine.
Ne ruži D.Ćosic samo Tita vec stotine hiljada partizana i
komunista – mrtvih i živih optužujuci ih da su Srbima
nametnuli za njih pogubno jugoslovenstvo i boljševizam Nazvati
komunistu Jugoslovenom i boljševikom za mene je kompliment.
Najlepši deo života naših naroda i narodnosti do sada vezan
je za ime Titove Jugoslavije. A boljševici, sada već mitski
divovi u istoriji čovečanstva, predvođeni Lenjinom i
Staljinom stvorili su prvu socijalističku državu na svetu
- SSSR i izveli ljudski rod na put komunizma, put slobode,
jednakosti i bratstva, kojim on nastavlja da ide i pored
kriza i zastoja do kojih dolazi. Da komunizam nije na
“đubristu istorije” kao što je tvrdio R.Regan 1991.,
pokazuje komunistička Kina i druge komunističke zemlje koje
u svom razvoju postižu sve veće uspehe, socijalizam XXI veka
u Južnoj
Americi itd.
Boljševici su 1917. Rusiju, zaglibljenu u blato istorije, podigli
za samo nekoliko decenija do kosmičkih visina. Ne treba
zaboraviti da je prvi čovek koji je poleteo u svemir i
“dodirnu zvezde rukama “ bio boljševik Jurij Gagarin. Od tri
zemlje u svetu koje su poslale čoveka u svemir dve su
komunističke – SSSR i Kina itd. Ima puno znakova da se
Zajednica nezavisnih država vraća nekim vrednostima SSSR.
Daj bože!
Mračni pesimizam, plakanje i naricanje nad sudbinom srpskog
naroda i besciljnost misli D.Ćosića neće nam pomoći da
nađemo izlaz iz teške situacije u kojoj smo se našli kao
narod, a čemu je i on dosta doprineo. Za nas bi bolje bilo
da po tom pitanju što manje radi jer ni do sada on i
njegova nacionalistička bratija nisu ništa dobro za Srbe
uradili već samo zlo. I da ne blati i ne napada ljude čija
dobra dela za srpski narod vidimo na svakom koraku. Srbi će
se snaći i bez njega. I danas nam trebaju borci a ne narikače!
Stevan Mirković, predsednik UG “ Centar Tito” i general u
penziji |
