Nesumnjivo, Tito bi barem
što se tiče samita u Novom Sadu bio ponosan. Potpuno u
njegovom stilu. Jeste da je sastanak u Novom Sadu
srednjoevropski, ali je po većini prisutnih državnika
ipak balkanski. Istina, Tito nikada nije bežao od naziva
balkanski, ali delegacija Hrvatske ne bi ni došla u Novi
Sad da nije reč o srednjoevropskom sastanku državnika.
na nedavnom samitu načelnika generalštabova balkanskih
zemalja u Beogradu nije bilo načelnika Generalštaba
Hrvatske, budući da Hrvatska nije na Balkanu. No,
svejedno, sudeći po fotografijama susret predsednika
Srbije i Hrvatske bio je srdačniji od ostalih susreta,
što je svakako dobro za relaksaciju odnosa između dva
naroda i dve nekadašnje najveće jugorepublike. Neće to
ići lako, jer postoji opasna istorijska amnezija, a
istorija je oduvek bila primamljivo diplomatsko sredstvo
sa dve oštrice.
Može li se, dakle, na
sukobljenim stavovima o prošlosti graditi kakva-takva
komšijska, odnosno susedska, budućnost? Onaj ko
kontroliše prošlost kontroliše i budućnost i to je,
zapravo, orvelovska formula za totalitarni režim. Kako u
Evropi više ne živimo u totalitarnim vremenima, današnja
blaža verzija te formule glasi: onaj ko oblikuje naše
viđenje prošlosti može da utiče na budućnost. Drugim
rečima, sve dok bude bilo istorijskih sećanja, ona će
biti i osporavana.
Drugo, postoje istorijske
činjenice i kada se one naglašeno poriču ili prikrivaju,
to je znak bolesti jednog društva, bez obzira na to koja
je država u pitanju. Ne znam zato kako će novo rukovanje
predsednika Tadića i Mesića u Novom Sadu biti
komentarisano u Zagrebu. Znam i gledao sam na HRT-u kako
je komentarisan koncert Lepe Brene u Zagrebu. Moj
nekadašnji kolega iz „Starta”, muzički kritičar Darko
Glavan umilnim je glasom i manijehskim tonom retorike
malo izgrdio Lepu Brenu zbog nekakvih fotki u maskirnoj
uniformi, a onda „opalio” Bajagu i Balaševića, koji su
„plaćali porez državi Srbiji u vreme rata protiv
Hrvatske, a nisu u znak protesta protiv agresije na
Hrvatsku emigrirali iz Srbije kao što je to učinio Vlada
Divljan”. Doduše, Glavana ne bi trebalo previše ozbiljno
shvatiti, jer je čovek oženjen majoricom, odnosno
bojnikom hrvatske vojne tajne službe, pa mu to daje
sigurnost u javnim nastupima. Osim toga što se po gradu
hvali da spava sa majorom, odnosno bojnikom. No, dva
dana kasnije jedan drugi moj bivši kolega iz „Vjesnika”
Josip Pavičić u tekstu u jednom zagrebačkom dnevnom
listu takođe analizira koncert Lepe Brene u kontekstu
„lako ćemo sa Lepom Brenom, šta ćemo sa Jugoslavijom”.
Po Pavičiću je „Lepa Brena simbol nekadašnje Jugoslavije
protiv koje su Hrvati uvek bili i koja je Hrvatima
nanela ogromno zlo, protiv koje su se Hrvati uvek
borili, iako su Hrvati stvorili Jugoslaviju”. Nešto se
ne sećam da je bivši uvaženi kolega bio protiv SFRJ,
zaposlio se u državnom listu koji je u zaglavlju imao
naznaku da je to list „Socijalističkog saveza radnog
naroda Hrvatske”. Plaćao je sve namete državi i nije
emigrirao iz Hrvatske.
Dva dana posle jedan
cenjeni hrvatski istoričar, povjesničar na državnom
hrvatskom radiju govori o Ljudevitu Gaju kao srpskom
špijunu, u smislu da je Ljudevit Gaj bio špijun knjaza
Miloša od 1848. godine, za šta je dobijao od srpskog
knjaza zlatne dukate. Isprva sam pomislio da je reč o
centarhalfu Ibrahimu Gaju iz „Crvene zvezde”, jer i on
radi za lovu, kad uvaženi istoričar kaže da on za svoje
tvrdnje ima pismene dokaze...
Zbog svega toga i neće biti
lako predsedniku Tadiću kada krene u uzvratnu posetu
Zagrebu. Kada skoče svi analitičari i komentatori sa
ženama majorima-bojnicima i bez njih. Uza sve nedaće i
katastrofe koje je izazvao rat, treba još preživeti i
provalu opštih mesta. „Casus belli” nije isti za Beograd
i Zagreb, scenariji se menjaju ili izvrću. Virtuelno se
nadmeće sa dokazivim, vitezovi istine pišu istoriju,
javnost je odavno izmanipulisana, emocije i dalje
caruju. Postoji i Pavlovljev refleks, onaj ko pati,
iskreno ili ne, zvezda je malih ekrana, dok dežurni
tribuni krišom brišu suze na privatnim jahtama. Dok
radnici u Srbiji leže na pruzi, a seljaci traktorima
blokiraju Zagreb, elita se seli na Jadran. U Sarajevu su
veterani i invalidi rata polupali prozore Skupštine BiH,
Hrvatska je u teritorijalnim sporovima sa Slovenijom, sa
BiH, granica sa Srbijom na Dunavu za Zagreb nije i
definitivna, Makedonija ne zna kako je zovu u
inostranstvu, a supruga nekadašnjeg predsednika SFRJ,
gospođa Jovanka Broz konačno je otvorila dušu.
Šta bi, dakle, danas
uradio Tito? Ne bi ni dozvolio da do svega ovoga dođe.
Znam, mnogi će reći da je on glavni krivac što je do
svega toga i došlo. Ali nije došlo dok je bio živ, pa
još deset godina posle. Jer, tom logikom da optužimo i
kralja Aleksandra?
