|
21.
vek
Drugovi su po celom svetu
Komunizam je
poražen, ali komunisti nisu…
U San
Salvadoru se 17. januara okupilo 596 partijskih delegata iz
33 zemlje Latinske Amerike, Evrope, Azije i Afrike. Tema
skupa je bila – dogovor o jačanju saradnje u borbi za
socijalizam.
Tri dana kasnije, u Moskvi, komunisti Rusije, Belorusije,
Ukrajine, Jermenije i drugih bivših bratskih sovjetskih
republika razgovarali su o saradnji u ostvarivanju velikog
cilja: ponovnog ujedinjenja u veliku državu – Sovjetski
Savez.
Sastanak komunističkih partija sveta održan je nekako u isto
vreme (18–23. januar) u Istanbulu, sa širom temom: borba
protiv imperijalizma i širenje stvari socijalizma, kao
svetskog procesa.
Komunističke partije imaju apsolutnu vlast u Kini, Severnoj
Koreji, Vijetnamu, Laosu i na Kubi. Ako se tome dodaju i
neke afričke zemlje, čije vladajuće stranke, iako to nemaju
u imenu, mogu da se podvedu pod komunističke, u nekoj vrsti
socijalizma i danas živi bezmalo milijardu i po ljudi.
Drugde,
u parlamentarnim demokratijama, komunističke partije su
decenijama legitimni faktori u političkom životu, istina u
znatno manjoj meri nego pre kolapsa sovjetske imperije.
Italijanska KP je prvo reformisana, pa potom se podelila,
zadržavši simbolično mesto u parlamentu. KP Francuske se
održala, ali samo kao bleda senka nekadašnje. KP Japana u
parlamentu danas ima devet poslanika, a nekad je dobacivala
i do 40.
U
Indiji, dve KP obezbeđuju parlamentarnu većinu koaliciji
koju predvodi Kongresna stranka, dok KP marksista već
decenijama predvodi vladu u Zapadnom Bengalu.
U
Rusiji, naslednik KPSS je KPRF (KP Ruske Federacije), koja u
mnogo većoj meri zagovara patriotizam i nacionalizam nego
marksizam i lenjinizam. Na izborima za Državnu dumu,
održanim 2003, osvojila je 18 odsto glasova. Na sledećim,
planiranim za oktobar ove godine, očekuje se da će dobiti
samo upola toliko.
Komunističke partije postoje i u Iraku i Siriji, pa čak i u
Iranu. Nije čudno što ih, na primer, u Jermeniji ima čak
sedam, a u Gruziji pet, ali je iznenađujuće da je osam KP
registrovano u Velikoj Britaniji, a sedam u SAD.
Čim je
srušen Berlinski zid, Fransis Fukujama je proglasio „kraj
istorije”. „Velika ideološka borba je gotova... Zapadna
liberalna demokratija se potvrdila kao najbolji način za
organizovanje društva i sada je bez ozbiljnog rivala...
Zapad nije samo dobio hladni rat: taj uspeh je stavio i
tačku na istoriju.”
Pokazalo se potom da je takva ocena bila malo preuranjena:
Fukujama je samo lepo formulisao ono u šta su mnogi želeli
da veruju. Put od Marksa ne vodi samo ka liberalnoj
demokratiji, ali to je druga tema.
U
svakom slučaju, marksistička rešenja nisu uspela, ali
realnosti obespravljenosti,
eksploatacije i bede su ostale.
Venecuelanski predsednik Ugo Čaves nije komunista, ali
svojim zemljacima obećava „socijalizam 21. veka”, i pobeđuje
na izborima, sa ambicijama da od svog uzora Fidela Kastra,
koji je na kraju životnog puta, preuzme zastavu socijalizma,
do koga se, u njegovom slučaju, stiže stazom popločanom
petrolejskim dolarima.
A u
Srbiji? Nova komunistička partija Jugoslavije tvrdi da ima
17.000 članova (od kojih samo trećinu aktivnih), filijale u
svim eksjugoslovenskim republikama, zalaže se za obnovu
Jugoslavije, ali bez „titoizma”. Nije učestvovala na
minulim izborima, ali će za sledeće biti spremna. „Nema
istinske socijalne pravde bez socijalizma”, kaže mi Branko
Kitanović, generalni sekretar. „Onaj koji smo imali bio je
sa stotinu mana, ali i hiljadu vrlina, a sada je obrnuto”,
dodaje.
„Planeta
će biti crvena”, poručuje kalendar NKPJ, sa slikama Marksa,
Engelsa, Lenjina i Staljina. Protiv su ulaska u NATO i
Evropsku uniju.
Sedište NKPJ je na trećem spratu u Nemanjinoj ulici 34 u
Beogradu.
Milan Mišić
[objavljeno: 03.02.2007.] |
