Naravno, taj pokazatelj je bio najmanje objavljivan u čitavoj lokalnoj istoriji, tako da je za poslednjih osam godina postao svedok indeksa nezamislivih za druge države, čak i one iz takozvanog Prvog sveta: 7,9 – 1996; 7,2 – 1997; 7,1 -1998; 6,4 -1999; 7,2 -2000, 6,2 -2001; 6,5 2002 i 6,3 – 2003 g.

Prioritetna pažnja koja se na ostrvu ukazuje deci čuva ih od galopirajućih nesreća koje muče čovečanstvo, počevši od ratnih sukoba, preko siromaštva, nasilja, terorizma, tortura, pornografije, prostitucije, droge, SIDE, pa do same smrti, koja svake godine oduzima život više od 13 miliona dece mlađe od 5 godina.

Te okolnosti ne zaobilaze ni najmoćnije: u SAD, kao posledica opasnosti koja vlada u toj zemlji, na svakih 92 minuta po jedan maloletnik gine od metka, dok druga statistika – isto tako jeziva - utvrđuje da u proseku 13 dece dnevno biva ubijeno, 6 izvrši samoubistvo, a još troje su žrtve zloupotrebe.

Studija Tufts University iz Bostona, Masačusets, potvrđuje da u najbogatijoj naciji na svetu, koja samu sebe naziva braniocem ljudskih prava, jedno od šestoro dece nema dovoljno hrane.

Prema istraživanju Centra pomenute institucije o gladi i siromaštvu, u SAD su mnoge porodice primorane da biraju između uključivanja grejanja u kući i ishrane dece.

Isto tako su alarmantne vesti koje u tom smislu prijavljuju smlaćene latinoameričke privrede. Stručnjaci ukazuju da na kontinentu više od 100 miliona dece trpi surovost bede, a drugih 16 miliona radi da bi preživelo.

Oni predstavljaju 17 % dečije populacije. Isti ti izvori preciziraju da je od tog broja, 5 miliona 100 hiljada uzrasta od 10 do 14 godina.

Ali ima još jezivih podataka: 20 miliona adolescenata u Latinskoj Americi nema pristup osnovnom srednjem obrazovanju, a 1 milion trpi direktno ili indirektno seksualno iskorišćavanje.

U tom podregionu je stopa smrtnosti dece 43 na svakih 1000 mlađih od 5 godina i 35 među onom koja ne stignu ni do 12 meseci, prema UNICEFu, koji takođe osuđuje činjenicu da 40 od svakih 100 ljudi u Latinskoj Americi žive u najvećem siromaštvu, a od njih su više od polovine dece.

Sličnu panoramu je pre 1959 g odražavala Kuba, kao što je 1953 g., u svojoj istorijskoj odbrani «Istorija će me osloboditi», objavio mladi advokat Fidel Kastro,: «Od tolike bede se može osloboditi samo smrću; a država tome zaista i pomaže: da se umre. 90% dece sa sela je uništeno parazitima koji im se uvlače iz zemlje preko noktiju i bosih nogu. Društvo se potresa pred vestima o otmici ili ubistvu jednog deteta, ali je kriminalno nezainteresovano za masovno ubistvo koje se vrši nad hiljadama dece koja umiru svake godine zbog nedostatka sredstava, u agoniji samrtnog ropca od bola, dok izgleda da njihove nevine oči, već sa odsjajem smrti, gledaju u beskraj, kao da traže oproštaj za ljudski egoizam i da na ljude ne padne božije prokletstvo».

DRASTIČNE DRUŠTVENE PROMENE

To pouzdano svedočanstvo pominje jedan period kada je na ostrvu 20% najbogatijeg stanovništva dobijalo 58% dohotka, dok je 20% najsiromašnijeg primalo svega 2%.

24% aktivnog stanovništva je tada bilo nezaposleno i nije bilo garantovao obrazovanje. Postojao je jedan milion nepismenih, šestina stanovništva - a školovanje dece od 6 do 14 godina je pokrivalo 56%.

Ti pokazatelji su bili još negativniji u seoskim oblastima, gde 61% mališana (tih istih godina) nije pohađalo osnovnu školu.

Isto tako tamo nisu postojali lekari. Samo je dubina društvenih promena koje je pokrenula Revolucija pre više od 46 godina, mogla je da eliminiše to žalosno stanje i preokrene situaciju, u kojoj nova generacija ima maksimalnu prednost. Zbog njih se na najvećem ostrvu Antila svakodnevno brani nada, počevši od osvita Prvog januara 1959 g.

Često se – ne bez razloga –govori da je malo ostrvo jedna velika škola zbog izuzetnih uspeha njegovog, potpuno besplatnog, obrazovog sistema, čak i u poređenju sa razvijenim državama.

Njegova stopa školovanja je 99%. U školskoj 2005-2006 g. u učionicama je bilo 2.914.000 đaka.

Napredak u toj oblasti je doveo dotle da Kuba predvodi predškolsko obrazovanje u Latinskoj Americi: 89,9% njene dece od 0 do 5 godina, to jest 868 hiljada 121 dete, je obrazovno zbrinuto, što je rekordna statistika u Latinskoj Americi.

Od toga je 130 hiljada upisana u obdaništa (dečije vrtiće), 146 hiljada u predškolske ustanove, a do ostalih taj uticaj stiže preko plana UNESCO-a, kroz koji roditelji dobijaju smernice za svoju decu koje im pružaju vaspitači i lekari u kvartu u kome stanuju.

Od 1.124 obdaništa otvorena za 40 godina po čitavoj zemlji, korist ima više od 126 hiljada majki. Budžet namenjen tim rasadnicima znanja premašuje 110 miliona pezosa.

Prema drugom dokumentu istog Fonda Ujedinjenih Nacija za detinjstvo (UNICEF), kubanski đaci mnogo bolje znaju matematiku od svojih latinoameričkih vršnjaka.

Isto tako se, prema tom međunarodnom organu, ostrvo opet ističe, jer je od 1959 g. progresivno uspostavljalo nacionalni sistem obdaništa i obrazovnih programa u najranijem detinjstvu i predškolskom obrazovanju, koji danas obuhvata 98,3% dece te grupe, počevši od rođenja do 6 godina starosti.

Država takođe održava nekih 30-tak domova za decu i mlade do 17 godina bez roditeljskog staranja. Isto tako su otvoreni specijalizovani centri za brigu o hendikepiranima, kao što su autistični. To pojačava želju nacije da ne ostane ni jedno jedino dete bez škole učitelja, ni jedan jedini građanin bez lekarske brige još od pre rođenja.

Ova poslednja tvrdnja nikako ne predstavlja preterivanje, jer na najvećem od Antila briga o osobi počinje još dok je u majčinoj utrobi, od prvih nedelja začeća. Suprotstavljajući se ozbiljnim ekonomskim teškoćama sa kojima se nacija suočava od prošle decenije, koje su sve zajedno poznate kao specijalni period i smatraju se najtežim trenutkom revolucionarnog procesa, Ostrvo je čak i tako unapred ispunilo mnoge ciljeve koje je za 2000 g. trasirao Svetski samit od detinjstvu (1990 g.).

Uprkos tim realnom okolnostima, koje su u drugim geografskim područjima dovele do uništenja socijalnih dostignuća, na ovoj karipskoj teritoriji je iz nacionalnog budžeta za 2005 g. namenjeno za obrazovne aktivnosti 4 milijarde 117 miliona pezosa. Za zdravstvo iznos dostiže 2 milijarde 355 miliona. Povećanje u obe oblasti je za 11,3% i 9,4%, u odnosu na prethodnu godinu.

PREPOZNATLJIVA DOSTIGNUĆA

Kao što se vidi, ta su polja i dalje prioritetna, u svojstvu prepoznatljivih dostignuća Revolucije.

Upravo u oblasti medicine je takođe dostignut međunarodni značaj. To je slučaj sa već pomenutim smrtnošću dece, univerzalnim pokazateljem koji sintetički meri blagostanje i razvoj jedne zemlje, obuhvatajući socijalne, ekonomske, biološke, političke, demografske i sanitarne uslove stanovništva.

U okviru panorame zdravstva podjednako se ističe iskorenjivanje poliomiletisa, difterije, neonatalnog tetanusa, tuberkuloznog menengitisa i teških komplikacija sindroma urođene rubeole i meningoencefalitisa posparotiditisa.

Isto tako ne predstavljaju zdravstveni problem rubeola, malarija, tetanus, niti zauške... Nedavno su pridodate listi i ovčije boginje, pošto je prošlo više od 8 godina od kada nije prijavljen ni jedan slučaj te bolesti, od koje u drugim nerazvijenim nacijama tragično godišnje umire više od milion ljudi.

Ti uspesi se pokazuju svetu čak i usred trenutnih različitih nestašica, tako da se, uprkos svemu, kubanski mališani u prvoj godini života vakcinišu protiv 13 bolesti koje se vakcinom mogu sprečiti, uključujući i hepatitis B i hemofilusnu groznicu tipa B.

To je omogućilo da UNICEF javno prizna da «deca rođena na Kubi imaju bolje mogućnosti da prežive u prvim godinama života od one uz regiona Latinske Amerike i Kariba».

Sa svoje strane Svetska zdravstvena organizacija (SZO) Kubu svrstava na prvo mesto po vakcinaciji među 214 zemalja planete.

Politika male karipske zemlje je još od 1959 g. tražila kako da zaštiti narod, njegove najmlađe, a posle proglašenja američke blokade protiv naše zemlje, pre više od 4 decenije, pokušano je i uspelo se da se osetno ublaži njen uticaj. Isto to je kasnije učinjeno pod ekonomskom recesijom.

Američki obruč, pojačan prvo Toričelijevim amandmanom (1993 g,), a zatim ekstrateritorijalnim Helms-Bartonovim zakonom (1996 g.), pojavljuje se kao jedno od najflagrantnijih kršenja pojedinačnih, političkih, socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava kubanskog stanovništva, otvoreno ide protiv 2 miliona dece.

Međunarodni stručnjaci dopuštaju da se reperkusije te genocidne politike SAD prema najvećem ostrvu Antila prevedu u manje mogućnosti nabavke lekova, školskog pribora, hrane, igračaka i drugih sredstava, i da je jedino bilo moguće nositi se sa tom situacijom zahvaljujući državnoj volji i u izvesnoj meri univerzalnoj solidarnosti.

Međutim, i uprkos ogromnih žrtava, Kuba ne odstupa u svom naporu da i dalje detinjstvu pruža po pravu privilegovan položaj, sa ciljem da ljudski egoizam nikad više ne znači bol i smrt za ta nevina stvorenja.

KUBANSKA DECA VAN DOMAŠAJA SVETSKIH ZALA

900 hiljada dece svakog meseca umire usled siromaštva. Nijedno nije kubansko.

200 miliona dece u svetu danas spava na ulici. Nijedno nije kubansko.

250 miliona dece mlađe od 13 godina obavezno je da radi da bi živelo. Nijedno nije kubansko.

Više od milion dece je prisiljeno na dečiju prostituciju i desetine hiljada su bili žrtve trgovine organima. Nijedno nije kubansko.

25 hiljada dece svakodnevno umire u svetu od ovčijih boginja, malarije, difterije, upale pluća i neuhranjenosti. Nijedno nije kubansko.

KONTRAST U ODNOSU NA OKRUŽENJE

600 miliona dece raste u uslovima potpune bede.

250 miliona dece od 5 do 14 godina radi (30 miliona njih u Latinskoj Americi). 130 miliona na čitavoj planeti (60% od njih su devojčice) ne ide u školu.

Jedno od svaka 4 deteta koja žive u svetu živi u opasnim uslovima, a više od 11 miliona svake godine umire od uzroka koji bi se mogli izbeći. Deca ulice se procenjuju na više od 200 miliona, od kojih polovina svake godine stupa u redove prostitucije. Maloletnici koji rade i lutaju su izloženi napadima gazda, javnosti, vlasti, pedofila i trafikanata sviih vrsta. Samo u Latinskoj Americi 60 hiljada svakodnevno izgubi život pre navršenih 5 godina, a dva miliona ne upiše školu, dok 800 hiljada koji su to uspeli moraju da je napuste da bi potražila sredstva za život.

U 25 osiromašenih zemalja dete koje se danas rodi neće navršiti 50 godina, dok će beba rođena u nekoj bogatoj zemlji navršiti 78 godina. Nekih 100 miliona Latinoamerikanaca od 10 do 14 godina su, između ostalih oblika nasilja, hrana za delinkvenciju, oružane sukobe, trgovinu belim robljem, trgovinu drogom seksualnu eksploataciju.

Srpsko-kubansko društvo prijateljstva I.L.Ribar-Che Gevara